Hari Poter i ukleto dete: 5 razloga da poterovci iskuliraju nastavak i 5 da ga pročitaju već danas

UPOZORENjE: Sve spojler do spojlera

Nakon što sam pročitala tekst komada čije je izvođenje u Londonu eskpresno rasprodato, nisam bila sigurna šta da mislim.

S jedne strane, svaki uvid u čarobnjački svet koji nam Džoan Rouling daje na kašičicu od izlaska sedme knjige je beskrajno zadovoljstvo. S druge strane, priča je prepuna rupa, mlakih motivacija, neobjašnjenih ciljeva, nedoslednih likova koji su nam dobro poznati i problema zbog kojih je jasno da Roulingova nije bila glavna pri pisanju scenarija.
Naravno, sam pogled na korice to jasno ukazuje – istaknuto je „Zasnovano na novoj originalnoj priči Dž. K. Rouling, Džona Tifanija i Džeka Torna“.

Nekome ko je očaran ovim svetom ne mogu da preporučim čitanje „Ukletog deteta“, ali ne mogu ni da ne preporučim jer je zbog najmanje pet stvari meni ono donelo dva sata uživanja.

U svakom slučaju, evo po pet stvari iz obeju grupa, pa prosudite sami…

+

1. Povratak kući

Devet godina nakon što smo sahranili Freda, rekli „Pa, red je i bio“ kad je Hermiona poljubila Rona, drhtali dok je Hari ispod Ogrtača išao da se preda Voldemoru, plakali dok smo čitali poslednju rečenicu, dobili smo priliku da se ponovo vratimo kući. Tome posebno doprinosi to što „Ukleto dete“ počinje baš tamo gde se „Relikvije smrti“ završavaju.

Sam trenutak u kom sam otvorila prvu stranu izgledao je kao topao i prelep zagrljaj. To je upravo ono što smo, već nakon trećeg nastavka romana, doživeli svaki put kad otvorimo neki novi deo „Harija Potera“ – osećaj da smo u nekom drugom svetu, koji se čini kao dom. I opasnom i bezbednom. I udaljenom i bliskom.

Prvi put kad u tekstu ugledate „HARI:“, naježićete se.

2. Prijateljstvo Albusa i Skorpijusa

Iako Harijev sin nije zamišljen tako da nas iritira, činjenica je da to radi veoma uspešno. Međutim, sve ono što nas kod njega nervira – ali se trudimo da iskuliramo jer se zove Albus, a preziva Poter – ublažava Skorpijus Melfoj.

Drakov sin je skoro pa mala Hermiona u muškom obliku. Neprilagođen i osvojen svetom knjiga, nauke, znanja. On, međutim, zbog toga što potiče iz porodice poznatih Smrtoždera nije mnogo očekivao od svog života na Hogvortsu i trudi se da ne bude upadljiv. Pogrešan izbor ako mene pitate jer je on definitivno jedan od likova koji bi u prvih sedam delova mogao da se provuče kao drug Nevila Longbotoma, za kog smo svi utvrdili da je beskrajno kul uprkos svemu. Odan, duhovit, neodoljiv u svojoj specifičnosti.

Iako odnos Harija i Draka nikada ne može biti toliko blizak koliko bi trebalo da se definitivno stavi tačka na užasnu prošlost, nova generacija čarobnjaka će u tome uspeti. Uz to, šaljive uskočice, spremnost da jedan zbog drugog urade i nemoguće i najluđe… podseća li ovo na još neko prijateljstvo u „Hariju“? 🙂

3. Snejp. Always.

Čak i kad je bio naveći gad prema Hariju, ne postoji čitalac kojem nije bio simpatičan na neki čudan način i svi smo nekako znali da mora da postoji neka priča koja ga je učinila takvim kakav jeste. I ispostavilo se da smo u pravu – na neočekivan, predivan način.

Zato je ponovni susret s njim bio još vredniji za mene nego povratak nekih drugih likova, poput ovde nebitnog Rona. I ne samo što ga ponovo srećemo nego vidimo da je jedan od najdoslednijih junaka – koliko god da je sve pošlo po zlu, on nije odustao od borbe. Iako je Hari, zbog kojeg je okrenuo leđa mračnim veštinama, u ovom delu priče odavno mrtav, a Voldemor pobednik, ispostavilo se da Snejp nije bio pozitivac samo zbog Lili Poter i njenog sina. On je, jednostavno, bio pozitivac.

4. Sliterin ≠ Voldemor

S obzirom na to koliko je mračnih čarobnjaka izašlo iz ove kuće, ona nije posebno popularna među fanovima Harija Potera. Iako je Roulingova više puta isticala da to što je neko sliterinac ne znači da je automatski zao, nismo mogli da se otrgnemo osećaju da je nešto najgore moguće u svetu Džej Kejine magije upravo naći se u Sliterinu.

„Ukleto dete“ je još jedan način da nam Roulingova ponovi da u njenom svetu, kao ni u stvarnosti, baš ništa nije crno-belo. Tako sin Harija Potera, koji potiče iz grifindorske porodice, i Džini Vizli, porodice za koju Grifindor skoro da je sinonim, završava u Sliterinu, a njegov najbolji prijatelj je takođe član ove kuće – i najverniji, najosetljiviji, najpristojniji, najmanje sebičan član porodice Melfoj za kojeg smo do sad čuli.

Setite se, međutim, da ovo nije prvi put da Dž. K. Rouling pokazuje da porodično nasleđe u svetu čarobnjaka ne igra presudnu ulogu. Reći ću samo – Sirijus Blek.

Ovakvi likovi razlikuju se od svojih porodica u tek nekoliko crta, ali su one presudne da Šešir prepozna koji je Poter (Albus) toliko ambiciozan i sebičan da će mu Sliterin leći više nego Grifindor.

5. Odnos sa ocem

Otac je uvek najvažnija figura u svetu Harija Potera. Veliki broj Drakov rečenica počinjao je s My father. Hari pati zato što nije odrastao pored Džejmsa, najsrećniji je kada njegove vrline porede s očevim i stalno je u potrazi za očinskom figurom, pa tako vidi Dambldora, Sirijusa, Artura Vizlija, Lupina…

Čini se da je opsednutost odnosom sa ocem još snažnija u „Ukletom detetu“, gde je on razlog za Albusove ludosti. Otac je taj koji (ne)svesno utiče na tok svake radnje, bez obzira na to da li je reč o nesnađenom tati Hariju, zabrinutom udovcu i tati Draku, ožalošćenom i još uvek skrhanom Amosu Digoriju, odavno upokojenom Voldemoru, pa čak i pukoj očinskoj figuri Dambldora.

S obzirom na to da ovaj problem nije isključivo stvar haripoterovskog univerzuma, dopala mi se doslednost za koju sam sigurna da je doprinos Dž. K. Rouling.

1. Voldemor i Belatriks imaju dete? Čekaj, stvarno?

OK, bilo je jasno da je Belatriks na ivici da ga zaskoči svakog trenutka, ali da li ikome palo na pamet da je Voldemor seksualno biće? Ili da ima genitalije? Ili želju da ih koristi? Ili da seks smatra nečim vrednim svog vremena? Ili da želi makar da napravi dete kako bi imao naslednika – pa, on je mislio da će živeti večno!

I sve to na stranu, postoji li banalniji obrt od toga da su dva najopakija negativca dobila dete za potrebe nastavka?

Uz to, u jednom trenutku je i više nego očigledno ko je to taj naslednik, a ni u jednoj knjizi o Hariju Poteru do sad nismo imali ni najblažu predstavu šta će se dogoditi sve dok se zapravo ne desi i ne dovede do toga da čitaocu, u nedostatku boljeg izraza, eksplodira mozak.

2. Ko je oteo Rona Vizlija i ko je ovaj smarač

Ron je uvek bio makar jednako važan kao Hermiona, a kada nije bio važan – bio je urnebesan.

Ovde, on je apsolutno nebitan i priča bi bila identična da se njegov lik nije ni pojavio. I ne samo što je i više nego sporedan lik i služi da pruži komični predah dok ostali vode ozbiljne razgovore nego mu je „najsmešnija“ fora nešto o tome kako se ne seća svog venčanja jer je bio pijan.

Ili je Džej Kej Ron pomalo dosadio, ili se dvojici autora koji su s njom sarađivali na drami nije ni dopadao (ipak veći deo zasluga za tekst pripada Džeku Tornu, a ne Roulingovoj), ili je njegov lik izrastao u nesrećnog čoveka koji još uvek pati jer mama nije imala mnogo vremena da ga voli (ko bi pored toliko dece?) i živi u senci uspešne žene. Sveden je na lik tate i muža koji neprestano pokušava da bude duhovit, a to mu nijednom ne pođe za rukom.

U svakom slučaju nedostojno najsimpatičnijeg lika u serijalu.

3. Albus

Skoro svaki put kad je lik zbog kojeg je komad mogao da bude nazvan „Hari Poter i naporno dete“ dobio neku novu ideju i doneo neku novu odluku pomislila sam: „Aman, bre, mali, idi kući“.

Iako sigurno nije lako biti dete Izabranog (Kako li je tek Skorpijusu, koji je sin čoveka koji je hteo da ubije Dambldora i proveo punu godinu živeći i sedeći pored Voldemora, sve s mračnim znakom na ruci?) i Albus svakako nosi teret Harijeve slave, nije lako osetiti saosećanje s njim, razumeti ga i navijati za njega. Nakon što se naljuti na oca, koji, doduše, izgovori glupost (opet doduše, u afektu – to može da prepozna i klinac od 11 godina), on postaje opsednut time da se vrati u prošlost i spase Sedrika Digorija – za kojeg je čuo jednom. Rizikuje svoj život, rizikuje Skorpijusov život, rizikuje skoro idealan svet, što život u poterovskom univerzumu svakako jeste nakon Voldemorovog pada.

Čak i da je ijedan lik Roulingove do sad bio toliko „zbrzan“ i neobjašnjen (a nije, jer su svi zapanjujuće realni iako žive u svetu u koji je, da je htela, mogla da smesti svakakve karaktere), motivacija je toliko klimava da nije dostojna da na koricama piše ime ovakve autorke.

4. Ženski likovi – ni senka ženskih likova zbog kojih je „Hari“ to što jeste

Svakome ko priču o Hariju Poteru smatra dečijom budalaštinom ili bazira mišljenje o njoj na osnovu filmova godinama govorim da mi se jave kad pročitaju knjige. Najupornijima sam donosila knjige i ponavljala: „Čitaj, čitaj, čitaj“. U 100 odsto slučajeva pokazalo se da ćete ukoliko pročitate svih sedam knjiga biti očarani. Da, 100 odsto. Ne znam nikoga ko je pročitao sve delove i uspeo da se ne zaljubi u svet Harija Potera. Tačka.

Dakle, pošto sam strastven promoter svakog slova koje je Dž. K. Rouling napisala (i u delima za odrasle), poznajem mnogo ljudi koji su moji ortaci s Hogvortsa. I skoro sve su osobe ženskog pola. U čemu je tajna? U tome što su, bar ja tako mislim, ženski likovi nezavisni, hrabri, moćni, oštri. U tome što je Megonagalova bakica s mudima, Hermiona najpametnija ako izuzmemo Dambldora, Moli Vizli strah, trepet i glava kuće u kojoj živi bezbroj muškaraca, pa čak i Petunija na svoj način upravlja jezivo normalskim domom Darslijevih (Možete li da zamislite Vernona kako kaže: „O, mali čarobnjak ispred naših vrata, hajde da ga odgajamo svesni da će zbog njega jednog dana doći veliki čarobnjaci“?).

U „Hariju Poteru i ukletom detetu“, Hermiona najviše hrabrosti pokaže kad Megonagalovu nazove Minervom, a iako kaže da ne želi da bude ministar kakav je bio nesposobni Kornelijus Fadž donosi odluke u skladu s tim šta Hari misli ili njegov sin zezne. Veći vođa je bila pre funkcije ministra, a oštroumna je toliko da nije primetila da Ron u njenoj kancelariji zapravo i nije Ron, već klinac koji je popio višesokovni napitak. Džini, vatrena igračica kvidiča i urednica uglednog lista, predstavljena je kao samo i jednostavno – supruga. Saslušaće zabrinutog Harija, mrštiće se na njega i… to je to. Čak je i glavni negativac, iako je žena, banalan i sveden na svoja dela, sa šupljikavom pričom i preambicioznim namerama, ponovo s tužno labavom motivacijom i rasuđivanjem.

Najjači ženski lik je prodavačica slatkiša u Hogvortst ekspresu – kako je to uopšte moguće pored žena koje su nas toliko fascinirale?

5. Dijalozi

Džej Kej je ozbiljan pisac. To što je njen najveći lik dečak sa čarobnim štapićem ne znači da ne zna šta radi – činjenica da je moj otac prekidao čitanje ozbiljne literature istog trenutka kad ja zatvorim „Harija“ i gutao knjigu za dva dana potvrđuje da je ona majstor.

Deo njene magije krije se u tome što je sveznajući narator i svemu onome što njeni likovi ne izgovore. Naravno da je na pozornici bilo neophodno da junaci pokažu šta zaista osećaju i misle u svakom trenutku i baš zato smatram da je pozorišna predstava s ovim i ovakvim likovima bila pogrešan izbor. I da se u ovom slučaju s tim preteruje. Iako je priča i te kako dinamična, stiče se utisak da je sve dato na tacni – nećemo videti da Ronu pocrvene uši i pravi se da se zanima nečim kako bi sakrio da mu je neprijatno. Dobijamo to da dvojica dečaka od po 11 godina otvoreno govore jedan drugom koliko se vole i koliko su srećni što su drugari. Molim?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: